Kofer ljubavi

Za to što sam ovde gde jesam, i za to što pišem ovo što pišem, zaslužna je jedna obična hemijska reakcija između dvoje sasvim običnih ljudi.

Zovem se Marija. Imam 22 godine. Studentkinja sam Filološkog fakulteta. Studiram poljski jezik koji je toliko težak da planiram da prekinem studiranje. Imam dečka. Volim ga. Ili bar mislim da ga volim. Možda sam se samo navikla na njega. Zajedno smo pet godina. Živim sasvim normalnim životom – izlazim sa drugarima, učim za ispite, provodim vreme sa porodicom, dečkom... Jednog dana odem na fakultet i moj normalan život prestaje da bude normalan: dobijam stipendiju za letnju školu poljskog jezika. Tri nedelje u Varšavi. Nikako ne želim da idem, da se odvajam od svoje porodice. Nisam avanturista, zaboga, sasvim mi odgovara kako živim i zašto, o zašto bih to menjala. Al' avaj. Pakujem se i početkom jula te 2014. godine krećem sa aerodroma.

Najbolje leto ikada! Konačno počinjem da shvatam zašto su studentski dani najbolji period u životu jednog pojedinca. Toliko dobrih ljudi na jednom mestu, toliko stečenih prijatelja, konačno neki pomak u učenju jezika i... On. I to POSLEDNJA TRI DANA, On. Ništa se ne dešava između nas. On ima devojku, živi sa njom. Ja imam dečka. Kurs se završava, vodopadi suza, opraštanja, obećavanja da ćemo ostati u kontaktu. Dug zagrljaj od Njega i kraj, vraćam se u Srbiju. Šta sad? Ne mogu da nastavim da živim život od ranije. Isuviše je dosadan. Sve je dosadno.

Ovom prilikom zahvaljujem se za neverovatan razvoj tehnologije i za najbolju stvar ikada izmišljenu – SKAJP.

Počinjemo da pričamo na skajpu, provodimo sate zajedno, zahvaljujući Njemu, moj poljski je sve bolji i bolji. Zaljubljujemo se jedno u drugo i ne možemo da provedemo jedan dan bez toga da se ne čujemo. Ja raskidam sa svojim dečkom. On raskida sa svojom devojkom. Planiramo da se nađemo na pola puta, u Budimpešti. Provodimo divnih nedelju dana. Onda opet opraštanje, opet suze. Nakon toga, dolazim u Češku da vidim gde živi, upoznajem njegovu porodicu. Sledeće viđanje je opet u Budimpešti. Zatim On dolazi u Srbiju da upozna moju porodicu. I odjednom, selim se u Češku. Završavam osnovne studije u Beogradu, planiram da nastavim studiranje u Češkoj, ali pre svega želim da vidim da li je to to. Avantura počinje. Sledeće što znam je da stojim na autobuskoj stanici u Beogradu, imam pun, prepun kofer sa sobom, opraštam se sa porodicom i krećem. Počinjem nov, drugačiji, uzbudljiviji život pun izazova. Počinjem život sa Njim.

Za to što sam ovde gde jesam, i za to što pišem ovo što pišem, zaslužna je jedna sasvim obična ljubavna priča, koja je sve, samo ne obična.

Zovem se Marija. Imam 26 godina i živim u Češkoj.