Paris is always a good idea. Or is it?

Ponoć u Parizu je jedan od naših omiljenih filmova, pa smo, naravno, želeli da vidimo taj Pariz, grad svetlosti, ljubavi, mode, arhitekture i još mnogo čega.

Terminal na koji smo mi sleteli svakako ne govori u prilog tom ,,divnom“ gradu. Zamislite stari deo našeg aerodroma, ako ste imali priliku da ga vidite. O, da. Upravo tako je izgledao i ovaj terminal u Parizu. Ali, u poređenju sa ostalim šokovima koje smo preživeli na tom putu, terminal i aerodrom mogu da se zanemare.

Kao što to biva sa našom srećom, stižemo u Pariz u jeku štrajka železnice i nijedan voz ne ide do centra. Drug, kod koga smo inače spavali, rekao nam je da se ne brinemo i da možemo sačekati autobus koji sigurno ne štrajkuje. Osim kada smo mi tamo. Od tog autobusa ni traga, jer kako drugačije. Naravno, postoje druge opcije i jedna od njih je turistički autobus koji košta 24,5e po osobi u jednom smeru. I NARAVNO mi moramo ići tim autobusom, jer situacija je već uzmi ili ostavi. Ali opet, ni tih 50e nisu toliki šok kao deo grada kroz koji autobus prolazi. Da mi je neko tada rekao da sam u Parizu, ne bih mu verovala. Barbes se zove taj deo grada i važi za jedan od najopasnijih delova Pariza. Znate kako je Bronks uvek predstavljan u američkim filmovima? E, pa, možda su ti neki delovi snimani u Barbesu. Dodajte još haos na putevima i dobijate kompletnu sliku. A kako taj haos izgleda? Izgleda tako što mi stojimo na semaforu, nama je crveno svetlo, a vozač iz bočne ulice pokušava da prođe KROZ autobus, jer njemu se, eto, ne sviđa da stoji i čeka da mi krenemo, i još svira do iznemoglosti, kao da je vozač zaustavio sam od sebe i odlučio da malo stoji na sred puta, čisto da bi nervirao druge vozače.

Nakon pola sata vožnje kroz ozloglašeni Barbes, konačno stižemo u centar, gde nas dočekuje drug. Taman pomislimo okej, ovo već počinje da liči na taj Pariz o kom smo čitali, kad ono ipak nije tako. Na uglu ulice, u samom centru Pariza, beskućnik je napravio sebi stan, pustio gramofon (mhm, imao je gramofon, verovali ili ne) i vikao nešto na sav glas, što, na svu sreću, nismo razumeli, a i sudeći po izrazu lica našeg druga, bolje što nismo razumeli. Al' dobro, beskućnika ima svuda, pre ili kasnije ih vidite gde god da se nalazite.

Šta mislite, kako izgleda stan u Parizu u kom živi osoba koja imam sasvim normalnu platu (kad kažem sasvim normalnu, mislim na sasvim normalnu za njihov standard)? Drug kod koga smo spavali nas je pozvao kod njega, jer se konačno preselio u veći stan. VEĆI STAN. Sve dok ne počnete da uviđate razliku u standardima, ne možete ni sanjati šta znaći živeti u većem stanu, a pritom zarađivati normalnu sumu novca sa kojom možete da pregurate ceo mesec. Scena: ulazimo u slatku zgradu sa predivnim dvorištem, otvaraju se vrata od stana i upadamo pravo u dnevnu sobu! Nema predsoblja, nema hodnika, nego hop, u dnevnu sobu. Taj njegov veći stan ima 25 m²! Pre toga je živeo u stanu koji je imao 9m². DEVET METARA KVADRATNIH. To su stanovi koje vidite skroz na vrhu onih njihovih lepih zgrada (koje su btw, sve iste i nikada ne znate u kom delu centra se nalazite, da li se približavate Ajfelovom tornju ili odlazite od njega, ah, da, gubili smo se na dnevnoj bazi), koji imaju balkonska vrata i izledaju kao male i lepe terase. Takav stan, ako se može uopšte nazvati stanom, se iznajmljuje za 600e mesečno, a nema čak ni kupatilo. A ako želite da ga kupite, izdvojte tričavih 1 500 000e u najboljem slučaju. Sounds good?

Ako sam sebe nekada zamišljala u Parizu, onda je to bilo u nekom od onih malih kafića na uglu ulice dok pijem vino, jedem sir i slušam divne šansone. Ako ne možete da odete iz Pariza, a da ne uradite upravo to, onda morate da budete spremni da izdvojite 6,5e za jednu čašu vina i isto toliko za 0,5l piva. Ako baš ne morate da pijete vino i dovoljna vam je čaša piva, u većini kafića je u periodu od 17 do 20h happy hour, kada pivo možete popiti za 3,5e (Vau!). Ali ako želite da se osetite kao pravi Parižanin, kako kaže naš drug, onda vino iz prodavnice pod ruku i pravac Sena.

Vožnja metroom je tek avantura! Kupili smo deset karti za metro, a uspeli smo da iskoristimo svega dve. Kako to? Pa od svih deset, samo su dve bile ispravne (mislim da za ovakve stvari treba imati talenat). Elem, ako želite da vam sve karte funkcionišu, onda ne smete da ih držite pored kreditne kartice, telefona, ne mogu biti u torbici koja se zatvara na magnetić itd. Verovatno počinjete da se pitate kako smo uopšte preživeli tih nedelju dana u Parizu.

Dobro, nismo samo mi doživljavali šokove, uspeli smo da iznenadimo i našeg druga. Kako? Doručkom!

Drug: Šta želite za doručak?

Mi: Pa, hteli smo da probamo neku dobru paštetu i neki sir i....

Drug: Je li vama dobro?

Mi: Daaaa?

Drug: Pašteta za doručak?! SIR za doručak?! Sad ću ja da vam donesem pravi francuski doručak. Odmah se vraćam!

Naravoučenije: doručak je uvek sladak. Bez obzira na sve. Kroasan, običan ili punjen čokoladom i pudingom od vanile, topla čokolada i voila. Nema greške. Kad smo već kod tih slatkih stvari, ovde sam probala najbolju stvar IKADA! Vafle punjene kremom od putera i malina. Mmmda. Samo kad pomislim ide mi voda na usta.

The best thing EVER! Zbog ovoga vredi otići u Pariz :)

Osim ovih divnih slatkih stvari, koje itekako vredi probati (na dijetu definitivno zaboravite), postoji još jedna stvar koja me je oduševila u Francuskoj. I ne, to nije Pariz. U pitanju je malo mesto, tridesetak kilometara od Pariza, gde je preminuo i gde je sahranjen Van Gog. Ovo mesto se zove Auvers-sur-Oise i ako ste, kao i mi, zaluđenici za Van Gogom, morate ga posetiti. Uostalom, i ako niste, ovo je stvarno jedno od najlepših mesta na kom sam bila i preporučujem svima da izdvoje jedan dan za izlet do Auvers-sur-Oise. U ovakvim selima možete osetiti pravi duh i pravu atmosferu Francuske.

Ipak, Parizu, izvini, ali ovo ne može da uspe. Odlazim, i ne vraćam se. Nismo mi jedno za drugo. Nije nam suđeno. I ne, nije do tebe, do mene je. Adieu!